Stvaralaštvo nema rod – zašto onda favorizujemo “žensko pismo”?

Manje je poznatih žena umetnica. Manje je poznatih spisateljica nego pisaca. Ne verujemo da je to zato što žene nemaju šta da kažu, da im nedostaje talenta ili mašte. Možda prilike i mogućnosti. I užasno nas zanima koju boju i energiju nosi nova književnost “ženskog roda”. Hoćemo da čitamo!

ATC na svom sajtu otvara “Čitaonicu” – prostor za mlade/neafirmisane spisateljice sa teritorije Balkana.

ATC istovremeno ima zadovoljstvo da objavi Konkurs za kratku autorsku priču za mlade/neafirmisane spisateljice sa teritorije Balkana “na uzajamno razumljivim jezicima".

Obradujte nas nečim nesvakidašnjim! Naslov buduće zbirke, ili možda cele edicije, biće direktno inspirisan vašim delom.

U “Čitaonioci” objavljujemo sve radove koje dobijemo, a štampaćemo samo najbolje.

U budućoj zbirci priča, jednoj autorki može biti objavljena samo jedna priča po izboru urednika zbirke, a učesnice se pozivaju da pošalju do tri priče.

U ovom konkursu priče se ne rangiraju i ne nagrađuju. Ishod svake prijave je objavljivanje u “Čitaonici”, i odbijanje ili prihvatanje za objavljivanje u zbirci.

Svakoj autorki kojoj se objavi priča u zbirci, pripada jedan autorski primerak zbirke. Promocija knjige je naša briga!

·Priču prijavljuje sama autorka. U budućoj zbirci uz svaku priču navešće se pravo i puno ime autorke. Ukoliko autorka insistira na anonimnosti, odnosno na korišćenju svog pseudonima, poštovaće se njena želja.

·Priču pošaljite emailom kao Word document. Potvrdu o primanju poslaćemo e-mailom.

·Priče ne bi smele da budu duže od 10.000 znakova uključujući razmake, ali nećemo praviti pitanje zbog manjih prekoračenja ako je priča dobra.

·Konkurs je otvoren od trenutka kada ste ovo pročitali, pa do trenutka kad se prikupi dovoljan broj kvalitetnih priča za zbirku. Posle objavljivanja prve zbirke, konkurs se obnavlja.

·Priče moraju biti raspoložive za objavljivanje u zbirci, pa je stoga važno da ranije nisu objavljivane. Prava zadržava autorka.

·Autorke čije će priče biti objavljene u budućoj zbirci priča obavezuju se da tu istu priču neće objavljivati nigde drugde u roku od godine dana nakon izlaska zbirke, a kasnije, u slučaju ponovnog objavljivanja svoje priče u bilo kojoj knjizi ili drugom mediju, obavezuju se da navedu da je ta priča prvi put objavljena u ovoj zbirci .

·Autorke koje učestvuju u konkursu slanjem prijave prihvataju sve njegove uslove i pravila.

Srećno, i pišite!

Prijave, pitanja i sugestije šaljite na:

atc@atc.org.yu

www.atc.org.yu

Fotograf akta

-Gospodine, želim da mi slikate polni organ!

-Molim?

-Da, dobro ste čuli. Stari ode u kabinu bez reči. Briše znoj.

Izlazim. Odlazim kod drugog.

-Želim slikati polni organ!

Gleda me.

-Da ili ne?

-Izvinite, da li Vam je dobro?

-Dobro mi je.

-Jasno mi je.

-U redu, kompleksi iz malog grada.

Odlazim kod trećeg.

-Možete li slikati opolni organ?

-Može, zašto ne bi moglo?! Posle toga malo zabave!

-Kakve zabave?!

-Pa, ono!!!

-Nema kod mene ovo, ono, platim i odlazim.

-Može, ali duplo da platite!

-Nosi se.

Zalupim vrata i odem da kupim aparat i film. Pitam jednog prijatnog prolaznika

-Možete li kod mene na kafu? Da Vam kažem razlog?

-Recite!

-Da mi slikate polni organ! Bez ikakve obaveze, dunulo mi je da imam te slike! Mogu da ti dam nešto muzike koja mi ne treba.

-Zašto ne bi moglo!

Odemo kod mene, okupam se.

Opušteno čovek slika 2-3 puta škljoca. Odem na preobuku. Poklonim mu neke ploče koje su ga zanimale, ispričam prethodnu gomilu gluposti! Smejao se tako lepo. Ponudi da on uradi slike, što odmah prihvatih. Ostali smo prijatelji, odemo ponekad do galerije, parka. Želim reći da u velikoj masi postoji jedna manjina za neke čudna ( normalna )!

Šifra:AJNAT

----------------------------------------------------------------------------

Amarkord ili o Petru

dodirujem te, slatka neizvjesnosti,

naš susret je savršeno isplaniram čudnom voljom dobrih ljudi…

Govorili smo o Mjesecu i njegovoj baki, o Branku Ćopiću, Indoneziji, nuklearnim probama, o kanibalizmu, o Australiji i Kanadi, o tai-čiju, kung-fuu, jogi, o Sarajevu i Banja-Luci, o Nišu i Beogradu, o odlascima, ovo je treći grad od koga se opraštam, i njemu; svaki grad te nečemu nauči…

a šta ćeš sad, gdje ćeš…

Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno, lepo je nemati plan…

Ma nije to ništa, to je moja oluja u šolji čaja, baš ništa strašno…

Hrabra sam, kažem... prestravljena sam, ćutim…

mi smo došljaci u gradu spavača, mi smo sanjari…

radije ću da budem prvi polen koji će vetar da raznese, nego večito korenom vezan za tlo…

ne znam otkud on to ume, uvek izgovori pravu stvar, odakle zna, odakle zna

čekala sam večnost da mi neko kaže lepu reč…

on je usmeni pripovedač

Bez prepravljanja, prekrajanja, njegovo pripovedanje bez logičkog sleda ima određeni smisao i nevidljivu nit, beskrajna priča teče, bez obzira na slušaoce, on govori, preliva; nosi živu reč, hranljiviju nego pisana

Slušam…

Oboje nosimo priču

Samo drugačiji tok

Moja je podzemna, hirovita ponornica, noćna, sa virovima, presušivanjima i poplavama

Njegova je brza, planinska, grgoljiva i šumna, nezaustavljiva

i uopšte, pričamo uvek, o svemu i svačemu, besmislice:

Prolazimo pored državne radnje sa zavesama u Novosadskog Sajma, stajemo i razgledamo neke heklane stvari u izlogu, za kuću i pokućstvo

razvijamo priču o onome ko je izmislio hekleraj i hekler:

Jermenin koji drži radnju sa kolonijalnom robom, ne,

Georg Hekler, Nemac, je izumitelj heklera, on je zloupotrebio plemenito otkriće gospođe Hekler, njegove tetke, koja je želela da ubrza proces heklanja, on je zli rođak koji je to iskoristio pre nego što je ona stigla da ga upotrebi i patentira…

Izložba povešanih zavesa, na osnovu kojih zaključujemo kakvi ljudi ih drže u svojim kućama, njihov karakter na osnovu njihovih zavesa…

Zavesa za klub vojske, planinsku kućicu, za mladi bračni par sa detetom, za bordel, za dečaka koji stalno krišom povlači nit iz zavese vrhom patent olovke, e, ovakve ima moja tetka; i za tihe čiste kuće gde roditelji dobro vaspitavaju svoju decu…

I tako stojimo usred zime u pola noći ispred neke smešne prodavnice koja je odavno zatvorena, a mi i ne želimo da kupimo zavese, ne, mi pričamo i pričamo...

i onda,

poljubio me je…

s njim je sve kao prvi put

i kao poslednji

kao da se tek upoznajemo i oduvek znamo

stali smo ispred zgrade, pokušavala sam da kažem laku noć, da se izmigoljim, bila sam umorna od plača, od pakovanja stvari, od opraštanja, jutros sam dobila, smrzli smo se šetajući, sve je bolelo, u slepoočnicama, u nogama, kičmi; ali opet sam želela da budem tu, sa njim, SADA, želela sam da mogu to Sada da produžavam do beskonačnosti. Već smo počeli da cupkamo od hladnoće, decembarrrr, brrrr, kako su ti hladne ruke… drži mi ruke, greje me dahom, oh, da je ovo bar san, pa da se nasmejem ujutru, da mi ulepša dan, ali sa ovakvom stvarnošću sam potpuno nespretna, zatečena, ne znam šta s njom, pojavljuje se niotkuda, neočekivano…oh… drhtim od zime i od ovog neočekivanog buđenja, ušuškavam se u njegovim lepim rečima… Ovo je proleće… Ovo je dovoljno…

Ovo malo lepog, koje dobijamo, unapred znajući da neće trajati…

Hajdemo gore, hajde da popijemo čaj…

hmmm, ovo mi je već poznato, ne, ne, stvarno, ti MORAŠ da ideš, molim te, odlazi… lepo sam mu rekla,